Sve su to, o mila moja…

Silazili bi onim sokacima, sa Soukbunara, dole ka Skenderiji. To je više bilo proklizavanje, plesanje na snijegu, nije se moglo normalno hodati. U pola ljeta koljena klecaju kada se spuštate tim ulicama, a kamol’ u decembru. Starci i nas dvojica. Stara bi gunđala na starog zašto ranije ne krenusmo kući. Snijeg je napadao, haman zatrpao grad, kombi više nije vozio, a i taksisti su, na ovakve kijametske dane, izbjegavali ove padinske dijelove Sarajeva. To gunđanje bi trajalo sve do kuće, samo bi u trolejbusu prešutila, da ljudi ne slušaju. Tada bi mi samo koju ćušku opalila, onako nervozna, jer bi buraza maltretirao..ili onako bezze, što bi je upitao šta ima kući jesti. ” Pa, sad si od tetke, što nisi gore jeo?” Onda bih se ja kod kuće zainatio, šatro ljut, ne bih ništa jeo. Iako gladan ne volim zaspati, ipak bih zaspao. Ta moja uporna tvrdoglavost, al’ uvijek na moju štetu. A pričao sam ti to, sve sam ti pričao, mila moja. Sad mi to nešto na umu. Te osamdesete u Sarajevu. I oni decembri i one zime. I pjesma ona, što kaže da će sve vremenom prekriti ruzmarin, snijegovi i šaš. O, mila moja…
I čaršiju sam ti pokušao dozvati i sve mirise njene. I naselje moje, tik uz nebodere Alipašinog polja…i smogove, koji su i onda gutali ovu dolinu…i onaj šmek, decembarski, olimpijski, po kojem je ovaj grad bio poznat u cijelom svijetu. A ne samo zbog Gavrila ili Papeta. Pokušao sam ti sve to dočarati. Pokušao, jer znam da nisam. Ne mogu sebi danas da vratim sve te mirise, sve zvukove, a kako da ih tebi opišem…
Valjda i zbog godina koje od tada prođoše. Pa i rat se predeverao. Pa i grad se promijenio, narastao, proširio. I dosta je novih ljudi, dosta onih starih više nije tu. Zato mi se sada i čini da jedan moj đir kroz ono staro Sarajevo i ne traje duže od jedne vožnje trolejbusom. Taman od Skenderije do Švrakina, taman da fasujem što gnjavim buraza, taman da staroj podignem pritisak kukajući da sam gladan. Baš kao kada prohodam od Velikog parka do Sebilja, a zapne mi za oko neka cura u Titovoj, bacim pogled na repertoar Kamernog i obavezno ogladnim čim dođem do Baščaršije. Sve ostalo proleti i pored svega ostalog proletim. Zato mi se i čini, mila moja, da su sve ove godine iza mene i prekrili ruzmarin, snijegovi i šaš. I nekako…i nekako i volim što je tako. Bilo bi mi plastično sve, djetinjstvo moje u Sarajevu, sve uspomene bi prejeftine bile, da se svakog detalja sjećam. Ovako su ostali bljeskovi, samo slikice i samo momenti. Bljeskovi i momenti koji me odrediše, koji me upraviše i vodiše. I kada budemo krenuli, mila, dole sa Skenderije, pa kada kroz prolaz kod bivšeg kina Dubrovnik izbijemo kod Velikog parka, upravićemo Titovom. I ne čudi se što i nisam nešto pričljiv i što i nisam neki dobar vodič, koji neprestano priča o ulicama i zgradama i istoriji…Samo me za ruku drži. Stići ćemo mi i na predstavu u Kamerni i kafu ćemo negdje prevrnuti, ćevapima ili pitom se razvaliti. Stići ćemo sve. I biće ti tada, napokon, sve jasno. Sve priče moje će izroniti ispod ruzmarina, snijegova i šaši. I bolje će ti sve ovaj grad ispričati, nego što ću ja ikada.
Shares 0

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *