My kind of love

Kad u snu dođe mi. I za ruke me uzme, a baš kao da i jeste tu, tačno stisak njen osjetim. Kad u snu dođe mi, a lice svoje uz moje prisloni i dah joj svaki ritam srca prati. I baš kao da i jeste tu, tačno joj dah osjetim, bombona, njenih omiljenih, miris. I u san kad dođe mi, usnama moje potraži..i nađe ih, nađe ih uvijek, tačno ih osjetim. Toliko ih volim, toliko ih želim…

Šta jeste i šta znači ta ljubav..meni? Jesu li to snovi, koje i dozivam svake noći pred spavanje..Jesu li oni dokaz, jesu li oni taj trag, trag do vječnosti, kojeg srce moje piše? Jel’ čežnja golema..ili žal za svakom sekundom, svakim trenutkom falenja, nedostajanja..jesu li oni potvrda da volim, da želim, da srce moje ljubi? Jel’ to paketić onih bombona na polici uz kasu, kojeg stavim u korpu, ono instiktivno, nagonski..a zaboravim uzeti cigare ili ono po šta i dođoh..? Jel’ to neka pjesma, koja do uha dopre..u prolazu..ili koju pronađem, pa je slušam dok baterija ne crkne..? Jel to odlomak, jedan dijalog, jedan opis lica žene, koraka njenog ili stasa, iz nekog romana..kojem se, svako malo, vraćam i iznova čitam..? Jesul’ to, na kraju krajeva, onaj leptirići..legendarni, haman mitski, leptirići u stomaku, koji divlji ples izvode, svaki put kada dodirnem je..kada pogleda me..kada osmijeh daruje mi..? Šta mi je ta ljubav, šta mi ona znači..jel’ mi dužna ili, ‘pak, dugujem ja njoj? I kako bi…kako bi samo tužno i jadno i čemerno bilo, da se ovo i ne zapitkujem, da mi nikada misli ne okupira..ljubav. Jerbo, značilo bi to da je upoznao nisam, da je spoznao nisam, da je osjetio nisam. Tu ljubav. A jesam. Jesam, zato se i zapitkujem, zato ju i dozivam u snovima, zato ju i tražim u pjesmama i u knjigama, zato ju mirišem na policama, u parkovima..zato ju i dišem, svakim dahom svojim. O..baš bi tužno bilo i jadno i čemerno da je suprotno.
I želim. Želim da prati me, na putu mom. Želim da je uz mene, danju i noću. I ruke i pogled i osmijeh..i usne..k’o u snu najljepšem, k’o u pjesmi predivnoj. To želim. Takvu ljubav. Da drma me, da nosi me, da letim, da sanjam, da pjevam, da..Da budala ispadam, smotani stvor, tulavi, nespretni. Da oblake zajašem i da ne silazim sve dok vakat ne dođe da svijet ovaj napustim. E, to je ona i toliko mi znači. Neprocjenjiva. Vječna. Kao svaki ovaj moj san, u kojem dođe mi. Kao svaki stisak ruke i zagrljaj, kao svaki dah njen, dok joj lice miluje moje, a srca nam kucaju u istom ritmu. I gledati je dok spava, u košulji mojoj. I kosu joj mrsiti, svakog jutra i užasno ljubomoran biti na vjetrove, na kiše, na sunce, koji ju miluju duže i više od mene. No, ne kao ja. Nikada kao ja. Neprocjenjiva. Vječna. Bezuslovna. I glasna i tiha. I divlja i pitoma. Ljubav. Drukčije i ne treba da bude. Na manje i ne pristajem. Manje ne želim. Nitko od nas ne bi smio pristati na manje. Nitko.
To je ona. Ljubav. That’s my kind of love. Yes, indeed.
Piše: Edin Šatara
Shares 0

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *