Ljubavne veze u 21 vijeku- gde je ba zapelo???

Jelena Pantić psiholog iz Novog Sada, blogerka, autorka knjige “Putovanje u središte srca”, koja za sebe kaže da je umjetnica življenja koja umije da sasvim obične aktivnosti i trenutke učini posebnim i vrijednim sjećanja.

Pored toga što je diplomirani psiholog sa više od 10 godina edukacije i iskustva, ona je i neko ko u svom iskustvu ima mučenje sa prefekcionizmom, napornim radom, ograničavajućim uvjerenjima o životu, sreći, ljubavi, novcu i uspjehu…

Obzirom da za njenu knjigu “Putovanje u središte srca” svi imaju samo riječi hvale, donosimo vam jedan odlomak u cijelosti.

”Bora Čorba nam je još davnih dana pevao da “priča o ljubavi obično ugnjavi”. Google i statistike ovog bloga kažu da nije tako.

Emocionalna inteligencija, emocije, stres, zahvalnost… zaintrigiraju određeni broj čitalaca pa kliknu na link i pročitaju tekst, ali kada u naslovu posta bude ljubav, ljubavna veza ili nešto slično tome broj poseta se drastično povećava.

Statistike kažu da je broj osoba koje nisu u vezi sve veći, čak je uveden i novi termin-singlizam, koji označava ljude koji nisu u ljubavnoj vezi tokom nekog dužeg vremenskog perioda. Broj razvoda se takođe takođe povećava. Broj sklopljenih brakova se smanjuje. Ako pažljivije pogledate oko sebe, videćete da su mnogi brakovi i veze više formalno postojeći. Malobrojni su parovi koji se mogu pohvaliti istinskom povezanošću, bliskošću, poverenjem i ljubavlju koja ih vezuje.

U čemu je problem? Gde je ba zapelo? Detaljan i precizan odgovor na ovo pitanje prevazilazi jedan blog posta, i ne bih se tim bavila da vrlo često, što privatno, od prijatelja i poznanika, što poslovno, od klijenata, ne čujem pitanje izgovoreno sa dozom tuge i stida, a to je “Šta sa mnom nije u redu?”, “Zašto ne mogu da nađem nekog ko mi odgovara?”, “Šta mi fali?”

Ima naravno ljudi, i muškog i ženskog pola, koji su sami zato što imaju nerealna očekivanja, niko im nije dovoljno dobar i svakom nađu neku neoprostivu manu. Ima i onih koji usled nepovoljnih okolnosti u ranom detinjstvu imaju probleme sa povezivanjem sa drugim ljudima, sa poverenjem i bliskošću. I jedni i drugi mogu to da promene ako žele i ako se potrude, ali oni nisu tema ovog teksta.

Tema ovog teksta su ljudi, i muškog i ženskog pola, koji, iako nesavršeni, imaju mnogo dobrih osobina, realistična očekivanja, dobro razvijene veštine komunikacije, uspešni su u mnogim aspektima života, dobri prijatelji…. jedino u ljubavi “nešto ne ide”.

Sa takvim ljudima se privatno družim i takvi ljudi dolaze na moje radionice, i kada im kažem ovo što ću i vama reći, uvek primetim izraz olakšanja i nade na njihovim licima. Zato sam odlučila da napišem ovaj tekst.

Nadam se da će bar neka dobra osoba, kada ovo pročita, odahnuti i reći sebi “sa mnom je sve u redu”, i “ništa mi ne fali”.

Zbrka sa polnim ulogama

Nekada, u ne tako davnoj prošlosti, se znalo koja ponašanja spadaju u opis muške, a koja u opis ženske polne uloge. Muškarac je išao na posao, zarađivao novac da bi prehranio ženu i decu i štitio ih ako se za to ukaže potreba. Žene su kuvale, održavale kuću urednom, rađale i odgajale decu. Kada se u takvoj postavci sretnu dvoje nepoznatih  ljudi, najčešće po izboru porodice, i stupe u brak, bila je velika verovatnoća da će dobro funkcionisati. Drugi razlog što nam deluje da je nekada sve bilo jednostavnije je to što se o mnogim stvarima ćutalo. Da li su se svađali, da li je neko nekoga tukao… o tome se nije pričalo.

Takav opis polnih uloga je nastao kao posledica tadašnje funkcije braka, a to je bilo preživljavanje i produženje vrste. Muškarac je ženi bio neophodan da je prehrani i zaštiti, a žena muškarcu da mu omogući produženje vrste i skuva ručak. Ovde sam pisala o braku a ne o vezama iz prostog razloga što je pojam “ljubavne veze” novijeg datuma.

A onda su civilizacijske tekovine dovele do toga  je od pukog preživljavanja i opstajanja na dnevni red došlo pitanje kvaliteta života. I to je, između ostalog, dovelo i do promene u funkciji povezivanja i opisa polnih uloga.

Muškarci i žene više nisu neophodni jedni drugima da bi preživeli. Sada smo potrebni jedni drugima da bismo zajedno živeli kvalitetniji život u psihološkom i duhovnom smislu.


I tu je izvor našeg trenutnog problema. U današnje vreme nema jasnih smernica o tome kako da se ponašamo da bismo dobro funkcionisali u ljubavnoj vezi. Kako biti blizak sa nekim? Šta to uopšte znači? Gde se to uči? Od koga smo to mogli da vidimo?

Šta danas znači biti žena?

I šta danas znači biti muškarac?

U današnje vreme, usled psihičke evolucije, pred nas se postavljaju neki novi zadaci.

Svi znamo da nije dovoljno samo živeti, biti sit i u toplom. Svi znamo da kao ljudska bića možemo mnogo više da dobijemo od života. Ali još uvek učimo kako se to radi.

I zato smo zbunjeni i nesigurni. Nemamo više jasne okvire i smernice tradicionalnih polnih uloga koje bi nam ulivale sigurnost, a još uvek nismo u dovoljnoj meri izgradili savremene smernice. I pitanje je da li ćemo ikada uspeti, zato što novostečena sloboda nosi sa sobom i odgovornost u vidu pronalaženja najadekvatnijih načina ponašanja u određenim situacijama. Bez unapred pripremljenih tačnih odgovora.

U psihološkom smislu, kao vrsta, prestali smo da budemo deca kojoj se govori šta da rade i ona slušaju i sve bude u redu. Sada smo odrasli i na nama je da pravimo izbore, donosimo odluke i tragamo da načinima da što je moguće potpunije živimo svoje živote.

Eto, zato je danas toliko teško pronaći odgovarajućeg partnera/ku i izgraditi i održati stabilnu vezu. Zato što smo u raskoraku između starog i novog. I zato se saplićemo, grešimo, zbunjujemo i često poželimo da odustanemo i zauvek ostanemo sami jer “današnje žene ne znaju šta hoće!” i “današnji muškarci su nesposobni!”

Ali, koliko god da nije lako, i koliko god da svako od nas ponekad poželi da odustane od ljubavne veze, istrajavanje u učenju, razvoju i traganju za našim jednistvenim načinima postojanja i povezivanja sa drugima se isplati!

Nagrada dolazi u vidu osećanja bliskosti, pripadanja i slobode da u vezi u isto vreme budemo i svoji i nečiji. Nagrada dolazi u vidu radosti autentične povezanosti i deljenja sa drugim ljudskim bićem.

Završiću ovaj tekst sa jednom lepom izrekom koja kaže da “dobra veza nije dar, nego postignuće.”

Dakle, rešenje je u tome da “zasučemo rukave”, zagledamo se u sebe, razvijamo sebe i prihvatimo da je u redu da ne znamo… sve dok učimo i ne odustajemo.

I sve to sa svešću o tome da nismo krivi što stari obrasci ponašanja ne funkcionišu u novim okolnostima!”

Izvor: Iz knjige Putovanje u središte srca – Jelena Pantić

Shares 0

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *