Kako djeca vide razvod

Zoran Milivojević, dr med., je psihoterapeut s dugogodišnjom praksom u individualnoj, partnerskoj i grupnoj terapiji je obradio temu razvoda i kako on utiče na djecu. Donosimo text u cjelosti.

”U našoj kulturi je uobičajeno da roditelji veoma jasno pokazuju maloj deci koliko ih mnogo vole. Na osnovu takvog ponašanja, deca stiču doživljaj da su centar sveta svojih roditelja, da je njihovim mamama i tatama najvažnije kako se ona osećaju. I zato, kada se mama i tata odluče na razvod ili razdvajanje, deca to mogu doživeti veoma traumatično.

Često se dešava da roditelji koji žive u potpuno nezadovoljavajućem braku ili vezi, odbijaju da se razvedu upravo kako ne bi svom detetu uzrokovali traumu. Dilemu da li da dete bude žrtva razvoda ili da oni budu žrtva lošeg braka, razrešavaju tako što žrtvuju sebe. Svaki razvod je veoma bolan za sve uključene, pa i za decu, ali taj bol ne mora ostaviti negativne posledice. Dete ne mora biti žrtva razvoda i razvod ne mora negativno obeležiti njegovu buduću ličnost.

Deca ne reaguju na neki događaj kao takav, već na ono značenje i važnost koje pripisuju tom događaju. Posledice na osobu ne ostavlja događaj kao takav već njeni uopšteni zaključci o sebi, drugima i svetu, nastali na osnovu tog događaja. I zato je veoma važno saznati kako razmišlja dete čiji su roditelji u procesu razdvajanja. Što je dete mlađe, pogrešni zaključci su verovatniji. Roditelji koji se razdvajaju treba razgovorom da pomognu detetu da ne napravi takve zaključke koji će mu kasnije u životu štetiti.

Tipično je da deca pogrešno preuzimaju odgovornost i sebe krive za razvod. Nije neuobičajeno da dete razmišlja: „Ja sam kriv što je tata otišao. Tata je otišao zato što me ne voli dovoljno. Da me je dovoljno voleo, ostao bi sa mamom samo zato što mene voli. Da sam ja bio bolji dečak, on bi me više voleo. Ovako je otišao zato što ja nisam bio dovoljno dobar.”

Pogrešno smatrajući da je roditeljska ljubav prema njima nešto što je sasvim dovoljno da mama i tata ponovo žive zajedno u slozi, deca razdvojenih roditelja često ulaze u ulogu „porodičnog terapeuta” koji pokušava da ih ponovo spoji. A kako ne uspevaju u tome, pored osećanja krivice, dobijaju „dokaz” da nisu dovoljno dobri da bi zaslužili da ih mama i tata dovoljno vole.

Dete može na različite načine izvoditi štetne zaključke o razvodu svojih roditelja. I zato je potrebno sa detetom razgovarati, otkriti njegove greške u razmišljanju i ispravljati ih. Kada se odluče za razvod, roditelji na to treba da pripreme dete, ali i da tokom i nakon razvoda sa njim često razgovaraju o tome šta doživljava. Kao što je patološki optužiti dete da je krivo za razvod, patološki je kada roditelj koji ne želi razvod od deteta očekuje da mu spasi brak.”

Piše : Zoran Milivojević 

Shares 0

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *