Hladnoća kao izazov

Nekim ljudima su privlačnije osobe koje im pokazuju odbojnost od onih koje im jasno izražavaju naklonost, a to je povezano sa razumjevanjem odnosa neprihvaćenosti i doživljajem lične vrijednosti. O ovoj temi piše Zoran Milivojević, dr med.,psihoterapeut s dugogodišnjom praksom. Prenosimo text u cjelosti.

”Verovatno vam je poznata izreka nekada poznatog komičara Gruča Marksa koji je jednom, kada je dobio pozivnicu da pristupi nekom elitnom klubu, odgovorio: Ne želim da budem član onog kluba koji želi mene za člana. Slično tome se neki ljudi u ljubavi i privlačnosti ponašaju u skladu sa izrekom: Ne želim da budem sa onom osobom koja želi da bude sa mnom.

Zašto su nekim ljudima privlačniji oni koji im pokazuju odbojnost od onih koji im jasno pokazuju svoju naklonost? Odgovor je povezan sa razumevanjem odnosa neprihvaćenosti i doživljaja lične vrednosti.

Ko nas i kako prihvata

Glavna razlika između razmišljanja deteta i odrasle osobe jeste u tome što dete želi da ga svi prihvate, dok odrasla osoba želi da je prihvate samo neki. Dete i odrasla osoba različito gledaju na situaciju kada nisu prihvaćeni: dok je za dete takva situacija veoma neprijatna i bolna, za odraslu osobu je ona nešto normalno.

Razlog za ovakvu detetovu reakciju jeste u tome što dete izjednačuje prihvaćenost sa ličnom vrednošću. Ono misli da ako je ono dobro i vredno ljudsko biće da će ga automatski svi ljudi prihvatiti. A kada ga neko ne prihvata, dete to doživljava kao dokaz da ono nije dovoljno dobro ili vredno. Tako ono, kroz prihvaćenost ili neprihvaćenost meri sopstvenu vrednost.

Odrasli ljudi su naučili da ne mere svoju vrednost na osnovu toga da li ih neko prihvata ili ne prihvata. Nauče da je prijatno kada su prihvaćeni, ali da nije katastrofa kada nisu. Takođe nauče da ih nekada upravo zbog toga što vrede neki ljudi ne prihvataju, bilo zbog zavisti, bilo iz nekog drugog razloga.

Treba znati da granica između odrasle osobe i deteta nije tako oštra, da svi ljudi u sebi nose ono što zovemo „unutrašnje dete”. Upravo se to unutrašnje dete odrasle osobe odziva u nekim stresnim situacijama kao što su raskid i ostavljenost. U situaciji ostavljenosti idealno odrasla osoba bi bila samo tužna što odlazi neko koga još uvek voli. Međutim, unutrašnje dete tada primenjuje dečju logiku prema kojoj onaj ko odlazi, ko neće više da bude sa nekim, vredi više, dok onaj ko je ostavljen, vredi manje. Zato je veoma snažan duševni bol kod ostavljenih zapravo zbir osećanja tuge i osećanja manje vrednosti, odbačenosti.

Pravilo je da su prvi ljubavni jadi deteta ili mlade osobe koju ne prihvata neko ko joj se sviđa ili koju je ostavila njena dotadašnja simpatija, sastavljeni od osećanja niže vrednosti. Zato roditelji treba da joj kroz razgovor isprave rečenu logiku i uvere da biti neprihvaćen ili ostavljen nije nikakav dokaz nečije nedovoljne vrednosti. Na taj način će je poštedeti mnogih budućih ljubavnih patnji.

Opisani način razmišljanja utiče i na to ko će osobi biti privlačan. Više će je privlačiti oni koji su nezainteresovni za nju ili čak oni koji prema njoj izražavaju odbojnost, nego oni koji joj pokazuju da im se sviđa. Razlog za to je unutrašnje dete koje će nezainteresovanost drugog doživeti kao izazov, kao priliku da „osvajanjem” nezainteresovane osobe dokaže ličnu vrednost. Kako osoba razmišlja: Ako osvojim nezainteresovanu osobu, dokazaću da vredim, tako da ima snažnu motivaciju da u uspe u svom poduhvatu.

Osećanje lične vrednosti

Ono što odrasla osoba sa ovom logikom ne zna, to je da je osećanje lične vrednosti prvenstveno njen stav prema samoj sebi koji se ne može izgraditi ili steći odnosom ili vezom sa nekim drugim. Zato im osećanje lične vrednosti izmiče i onda kada su uspeli da drugi postane zainteresovan i „osvojen”. Tipično je da su sada oni ti koji tada gube interesovanje za drugog. Umesto da je dokazalo svoju vrednost, unutrašnje dete je „dokazalo” da zapravo drugi ne vredi dovoljno. Zato ono sada svoju pažnju usmerava na neki novi izazov, na novu nezainteresovanu osobu u nadi da će ona biti pravi „dokaz”.

Isto se odnosi i na one osobe koje istrajavaju u napornim vezama u kojima ih neko stalno odbacuje, a oni se uporno bore da od takve osobe dobiju ljubav.

Osobe koje izjednačavaju neprihvaćenost i ličnu nevrednost treba da se oslobode ove logike jer ona onemogućava uzajamnu ljubav: ili će voleti onoga ko ih ne voli ili neće voleti onoga ko ih voli.”

Autor: Zoran Milivojević, psihoterapeut

 

Shares 0

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *